Nakon iscrpljujučeg vikenda ostavio sam si dan odmora te sam otisao malo trčkarati tek u utorak. Najvise zbog potrebe da se riješim negativne energije koja je taj dan prenijeta na mene. Napravio sam 12 km što je bilo dovoljno za oslobađanje od zlih duhova.
Ono za što sam se pripremao je bilo jos jedno kolo cross lige koje se odrzavalo u četvrtak. Kao i po dobrom starom običaju krenuo sam oko pola 7 prema startu utrke trčkarajući. Usput sam sreo kolegu trkaca koji mi je ponudio prijevoz, na sto sam ja samo odmahnuo rukom. Trebalo se zagrijati prije utrke. A ovakvo trckaranje jedan je od načina. Iako sam obavio i dodatna stacionarna zagrijavanja i istezanja. Iako sam razmisljao da bih danas mogao srusiti jos jedan rekord nisam imao vremena da razmisljam koju strategiju da koristim da to postignem niti odredio tempo kojim bih morao trcati. Bez obzira na sve odlucio sam da probam.
Its time to shake ground, in the eight round
Krenuo sam jako, iako mi se na prvu tako nije cinilo. Tek kada mi je Endomondo rekao tempo nakon prvog kilometra skuzio sam koliko sam jako povukao. Nisam sigurno mogao ovako nastaviti jer je sunce pičilo i nije davalo milosti. Po svim pretpostavkama vrijeme nije bilo idealno. Nakon drugog kilometra i tempo bržeg nego obicno znao sam da je sada trenutak. Sada ili nikad. Straha nije bilo te sam se prepustio instinktima. U trećem kilometru sam jos malo spustio tempo te pokušavao održati stabilno disanje. Onda sam valjda potegao za nekim malo bržim trkacima te popravio se u zadnja dva km.
Bilo je malo čudno jer pred sobom nisam imao nikoga. Nikoga od uobičajenih natjecatelja koje sam obično susretao na ovim kilometražama. Pusta cesta se protirala ispred mene, a zvukova stopala nije bilo iza mene. Nastavio sam dalje te potkraj utrke počeo dostizati jednog natjecatelja. Osjećaji patnje i uživanja su se ponovo počeli ispretlitati. Gorio sam te sam počeo zadnji juriš. Ipak ovaj put sve mi se činilo drugačije. Nekako lakše. Uletio sam u cilj za trkačem kojega sam počeo ganjati.
Kada su pročitali vrijeme nisam mogao vjerovati. 50 – zar sam tako sporo trčao. Pogledao sam vrijeme na Endomondu koji je bio u offsetu 3 sekuinde. Da dobro sam čuo. Moje vrijeme je bilo 24:50 min (5600m) što mi se činilo nevjerojatno. Opet sam srušio rekord (i to za 15 sekundi). Da li mi je zbilja vikend u prirodi toliko pomogao. Morao sam doći k sebi. Popio sam vode te se otišao istegnuti se na most. Nikome nisam rekao rezultat. Još sam bio u šoku.
Otišao sam doma lagano trčkarajući….
p.s. Uz to sam poboljšao još dva osobna rekorda
